Pi­še: Vuk Vu­ko­vić


Aero­bik spra­ve, mi­ni­ma­li­zo­va­ni ser­vis za di­je­tu, ta­blet uni­ver­za­li­za­ci­ja: iz­u­mi za pot­pu­no usa­mlji­va­nje, ko­je pu­tu­je sa­mo oko se­be emi­tu­ju­ći od sva­ke sfe­re po je­dan shi­zo­fre­ni frag­ment, va­tro­met eufo­ri­je i atro­fi­ju du­hov­no­sti, ude­se od ko­jih se va­ja raz­va­lje­no sta­nje ta­ko po­dob­no sva­kom ob­li­ku ma­ni­pu­la­ci­je. Na tom prin­ci­pu po­sto­ji i in­for­ma­tič­ki svi­jet za se­be, ko­ji do­pri­no­si iz­ra­nja­nju tran­spa­rent­no­sti što pre­kri­va sva­ko po­lje dje­lo­va­nja, nu­de­ći nam pu­nu sli­ku o isti­ni ko­joj se ne mo­že­mo su­prot­sta­vi­ti.
Da, ži­vi se u svi­je­tu isti­ne, ko­ja, opet, na ne­ki fa­sci­nan­tan na­čin ne­ma ni­šta sa stvar­no­šću! Pre­li­je­ta­ju­ći na ekra­nu post­sa­vre­me­no do­ba, ra­zu­mi­je­mo da in­for­ma­ci­ja slu­ži gru­bom raz­bi­ja­nju dru­štva na uni­ver­zal­nog su­bjek­ta. Vi­še­mje­seč­na ša­to­ri­ja­da na Wall Stre­e­tu po­ka­za­telj je pr­vog ve­li­kog ne­u­spje­ha, to jest, u če­mu bi se to sa­sto­ja­lo iš­če­za­va­nje sjaj­nog mi­ta o ne­po­bje­di­vom ka­pi­ta­lu. Hr­le­ći ka isti­ni, uje­di­nju­je­mo se u in­for­ma­ci­ji, da bi se, za­tim, ne­po­vrat­no raz­bi­li kao cje­li­na. S dru­ge stra­ne ove bes­kraj­ne story (ko­ja ne­ma ni po­če­tak, kao ni kraj, si­mu­li­ra­ju­ći us­put ne­što što je na­lik neo-kru­gu), ova­kva struk­tu­ra po­ja­vlji­va­nja i za­tam­nji­va­nja, zar ne, na­gi­nje da do­di­r­ne ne­što od zen lek­ci­ja, u ko­joj je ne­po­sto­ja­nost osno­va bi­va­nja.
Ot­kri­va­ju­ći za­kri­vlje­nu isti­nu u po­li­ti­ci, eko­no­mi­ji, este­ti­ci, in­for­ma­ci­ja i da­lje ne go­vo­ri o ne­kom smi­slu. Za­mi­sli­mo sa­vr­še­nu pu­sti­nju ko­joj je sa­svim sve­jed­no šta se na njoj do­ga­đa, bu­du­ći da ona sa­ma kao do­ga­đaj ne zna­či ni­šta, i upo­re­di­mo on­da to sa od­no­som ko­ji vla­da iz­me­đu in­for­ma­ci­je i svi­je­ta, i ra­zu­mje­će­mo ono što se sa­mo od se­be ot­kri­va: na­i­me, in­for­ma­ci­ja nam ne do­la­zi od svi­je­ta, već se svi­jet ugru­bo is­po­ru­ču­je na­zad se­bi kao pra­zna in­for­ma­ci­ja.
Te­ro­ri­zam je, pri­je sve­ga, pi­rat­ski na­čin vo­đe­nja ra­ta za pre­vlast u in­fo­r­ma­tič­kom lo­bi­ju, i sto­ga rat za ob­ja­vu to­tal­nog Za­pa­da pre­tr­plju­je gu­bit­ke ogrom­nih raz­mje­ra. In­for­ma­ci­ja ta­ko, i je­ste bi­lo šta, jer stvar­nost u njoj ne zna­či ni­šta. Su­prot­no svim lo­gi­ka­ma, stra­na­ma i opo­zi­ci­ja­ma, glo­ba­li­zam funk­ci­o­ni­še upra­vo ta­ko što da­je isti­nu pre­ma ko­joj, da­kle, ni­ka­da ne že­li­mo bi­ti in­for­mi­sa­ni o stvar­no­sti!
Kao što in­for­ma­ci­ja ras­po­re­đu­je i kon­tro­li­še stvar­nost, isto ta­ko te­ro­ri­zam kon­tro­li­še ko­me i či­me će se in­fo­r­ma­ci­ja ba­vi­ti. Za­pad kao da te­ži nul­toj in­for­ma­ci­ji, ili, druk­či­je re­če­no: do­broj in­for­ma­ci­ji! Na­pro­sto, to bi bi­la in­for­ma­ci­ja pre­ki­nu­ta u raz­vo­ju, ko­joj po­tom ne bi bi­lo mo­gu­će da ap­so­r­bu­je stvar­nost. Me­đu­tim, ka­ko stva­ri još uvi­jek druk­či­je sto­je, in­for­ma­ci­ju pri­hva­ta­mo kao je­dan svi­jet bez stvar­no­sti. Ono što se da­je u pre­no­su, ni­je bit­no da li po­sto­ji ili se do­ga­đa sa­mo u pre­no­su. Uosta­lom, „Bu­duć­nost do­no­si kraj svi­je­ta!“ (Re­ne Ma­grit) Na taj na­čin, ka­ko god stva­ri tre­ti­ra­li (zen ili ni­hi­li­stič­kim pri­la­zom, što je naj­ma­nje bit­no, već pre­ma to­me što su sve teh­ni­ke is­kom­pro­mi­to­va­ne u jed­noj bez­boj­noj kom­pi­la­ci­ji ko­jom se la­ko slu­ži­mo svo­de­ći je na apli­ka­ci­ju ko­ja je već pro­gu­ta­la je­zik i iz­blju­nu­la ga u vi­du mi­ni­ja­tur­nih i stri­pov­skih zna­ko­va...), to je, uvi­jek već, za­hvat po­ni­šta­va­nja, ra­di­lo se o ostva­re­nju obe­ća­ne de­mo­kra­ti­je, ili o nje­go­va­nju bu­duć­no­sti ko­ja je nu­žno apo­ka­lip­tič­na. Nu­la je ono u šta je­di­no mo­že­mo bi­ti si­gur­ni!
(Na pra­gu smo re­ći: in­for­ma­ci­ja ne skri­va op­šti be­smi­sao, ko­ji, ipak, ne­ma ni­šta sa od­su­stvom smi­sla…)
Pod­vrg­nut tor­tu­ri in­for­ma­ci­je, svi­jet osta­je bez od­ra­za, a do­ga­đaj bez ci­lja, što je, na ne­ki per­ver­zan na­čin, po­ku­šaj ko­pi­ra­nja raj­skog sta­nja. U su­šti­ni, ulo­vlje­ni smo u pi­ta­nju: šta pre­nos ima za ide­ju? Da li je po is­te­ku pre­no­sa mo­gu­će re­a­go­va­ti na stvar, ili se sve okon­ča­va po za­vr­šet­ku pre­no­sa?! Mo­gu­će ka­ko je sva­ka in­for­ma­ci­ja već ob­ja­vi­la kraj ko­jeg sa za­ka­šnje­njem pro­ži­vlja­va­mo, bi­lo da se ra­di o po­li­ti­ci, ili o in­di­fe­rent­noj este­ti­ci.
U svi­je­tu bez stvar­no­sti (ka­kva je­ste in­for­ma­ci­ja), in­for­ma­ci­ja kao da te­ži iz­na­ći ne­ki smi­sao. Do­ga­đa­ju se, za­i­sta, na­knad­no pri­klju­ču­je smi­sao. To­ga ra­di, me­di­ji pred­sta­vlja­ju svo­je­vr­sni anar­hi­zam; oni ži­ve od pro­iz­volj­nog tu­ma­če­nja stvar­no­sti ko­ju, po­tom, pro­sle­đu­je u nje­noj kraj­njoj ne­stvar­no­sti. Otud upa­da­mo u zam­ku da smo pr­va pa­met­na ge­ne­ra­ci­ja ko­ja kon­zu­mi­ra pu­nu stvar­nost (i/ili kraj­nost in­for­ma­ci­je kao ta­kve), u če­mu bi tre­ba­lo da se slo­bo­da opi­pa.
Su­prot­no to­me, svi­jet ni­kad ni­je bio uda­lje­ni­ji od do­ga­đa­ja ko­jem se pri­pi­su­je autor­stvo. Te­ro­ri­zam je do te mje­re ja­van, da se do­ga­đa i u pe­ri­o­di­ma bla­go­dat­ne in­for­ma­tiv­ne su­še; od­go­vor­nost ko­ja se pre­u­zi­ma za iz­ve­de­ne na­pa­de, ni­je vi­še od ge­sta si­mu­la­ci­je, ko­ja za ide­ju ima po­ve­ća­nje pa­kle­nog rej­tin­ga na lje­stvi­ci in­for­ma­tiv­nog si­ste­ma. Isto sto­ji i sa in­for­ma­ci­jom: ko za nju pre­u­zi­ma od­go­vor­nost, ako ne iz­gu­blje­na stvar­nost ko­ju smo pro­tje­ra­li u po­ku­ša­ju is­tre­blji­va­nja te­ro­ri­zma.
Pa, ipak, sve to, ustva­ri, je­ste tek raz­mla­če­na in­ter­ven­ci­ja, ili je­di­ni pre­o­sta­li ob­lik re­a­go­va­nja ko­ji se, ipak, ulu­do po­kre­će. U to­me i je­ste strast post­sa­vre­me­nog do­ba: pro­pa­da­ti sa isti­nom da nas se to vi­še i ne ti­če!